Tekst Njujork Tajmsa o čoveku koji je vladao Iranom 35 godina: Kako je Hamnei izgradio državu po svojoj meri?

Ajatolah Ali Hamnei preuzeo je vlast 1989. godine kao kompromisno rešenje posle smrti Ruholaha Homeinija. Nije imao ni harizmu osnivača Islamske Republike, niti najviši verski autoritet koji je ustav zahtevao za funkciju vrhovnog vođe. Ipak, tokom narednih 35 godina uspeo je da postane najmoćniji čovek Irana i jedan od najdugovečnijih lidera Bliskog istoka.

Dok je Homeini predvodio revoluciju, Hamnei je izgradio sistem.

Od „slučajnog lidera“ do apsolutne vlasti

Hamnei je na čelo države došao u trenutku krize, posle rata sa Irakom, sa oslabljenom ekonomijom i međunarodnom izolacijom. Njegov izbor za vrhovnog vođu zahtevao je čak i promenu ustava, jer formalno nije ispunjavao sve verske uslove. Ali politička podrška ključnih ljudi sistema bila je presudna.

Od samog početka radio je na učvršćivanju moći. Ključ njegove dugovečnosti bila je Islamska revolucionarna garda (IRGC), paralelna vojna struktura čiju je političku, bezbednosnu i ekonomsku moć drastično proširio. Garda mu je zauzvrat pružila bezrezervnu lojalnost.

Uz to je izgradio široku mrežu bezbednosnih službi, verskih institucija i lojalnih kadrova, uključujući moralnu policiju i paravojnu miliciju Basidž. Sistem je bio postavljen tako da svaka ozbiljnija opozicija bude brzo identifikovana i neutralisana.

Gvozdena ruka kod kuće

Hamnei je godinama blokirao pokušaje reformi i svaku veću pobunu gušio silom. Protesti 2009. (Zelena revolucija), zatim 2017, 2019. i 2022. godine, završavali su masovnim hapšenjima, smrtnim presudama i upotrebom bojeve municije.

Posebno snažan talas nezadovoljstva izbio je 2022. nakon smrti Mahse Amini, mlade žene uhapšene zbog navodnog kršenja pravila o nošenju hidžaba. Demonstracije su prerasle u otvoreni zahtev za kraj klerikalne vlasti. Režim je odgovorio brutalno – stotine mrtvih i hiljade uhapšenih.

Ipak, svaki put je sistem opstajao, piše Njujork Tajms.

Širenje moći van granica

Dok je kod kuće vladao čvrstom rukom, Hamnei je istovremeno širio uticaj Irana u regionu. Podržavao je i naoružavao saveznike u Iraku, Siriji, Libanu, Gazi i Jemenu, stvarajući takozvanu „osu otpora“ od Persijskog zaliva do Mediterana.

Američka invazija na Irak 2003. otvorila je prostor za jačanje iranskog uticaja. Kasnije je Iran intervenisao u Siriji kako bi spasao režim Bašara el Asada. Iako su neki od tih projekata kasnije pretrpeli udarce, Iran je pod Hamneijem postao ključni regionalni igrač.

Sukob sa Zapadom kao ideološka konstanta

Hamneijev politički identitet bio je duboko obeležen neprijateljstvom prema Sjedinjenim Državama i Izraelu. Ameriku je nazivao „velikim sotonom“, a Izrael „kancerogenim tumorom“.

Ipak, pokazivao je pragmatizam kada je procenio da je to korisno. Odobrio je nuklearni sporazum iz 2015. godine, ali je nakon povlačenja SAD iz sporazuma ponovo ubrzao nuklearni program.

Istovremeno, sankcije, izolacija i ekonomske krize dodatno su opteretile stanovništvo. Do kraja njegovog života, veliki deo Iranaca doživljavao ga je kao simbol represivnog i korumpiranog sistema.

Država po njegovoj meri

Hamnei je formalno često nastupao kao „iznad politike“, ali je suštinski kontrolisao sve ključne poluge moći – vojsku, pravosuđe, medije i verske institucije. Kandidati koji su mogli da ugroze njegovu liniju redovno su eliminisani iz izbornog procesa.

Posle više od tri i po decenije na vlasti, Islamska Republika nosila je njegov pečat više nego pečat njenog osnivača.

Kako je ocenio jedan američki analitičar: „Homeini je vodio revoluciju. Hamnei je vodio državu“.

I upravo u toj razlici leži objašnjenje njegove dugovečnosti, nije bio samo naslednik revolucije, već arhitekta sistema koji je preživeo sve izazove, od unutrašnjih pobuna do međunarodnih pritisaka.